Нисте нам ништа ново рекли ако кажете да је учење и школа само једно велико мучење. Што је најцрње, највећи број људи ће с сложити са вама. Неће само они који баш вас терају да учите. А и њима је било мучење, само неће о томе пред вама. И време је чудо, заборавили су. Али зато ви имате непобитне доказе да сте у праву. Већина великих, признатих људи школу је доживљавала исто као и ви. Ево неких светлих примерапримера:
БРАНИСЛАВ НУШИЋ То је управо била непрекидна и дуготрајна борба, у којој су с једне стране били професори и наука, а с друге ја сам. Разуме се да сам у тако неравној борби готово ја морао да попустим, тешећи се притом и оном мудром народном изреком: да паметнији увек попушта. Уосталом, морао сам попуштати већ и стога што су се професори у борби са мном као својим противником увек служили једним, у њих омиљеним али врло нечасним средством, а то је: да свога противника, било на часовима било на испиту, увек питају оно што овај не зна. На тај начин одузели су ми могућност да у овој борби за самоодржавање постигнем ма какав успех.
НУШИЋЕВ РОЂАК А та борба, то је управо традиционална борба у мојој породици, у којој су толики моји преци, а нарочито њихови потомци, учествовали. Један мој рођак, на пример, како је ушао у први разред гимназије, није га пуне четири године напуштао; отприлике, као кад човек не напушта њиву или ливаду коју је после дугих и мучних парница добио. Он је, тако исто, први разред гимназије сматрао као наследство и као посед са којега га нико живи нема права да крене. Бадава су га професори убеђивали да се гимназијски разред не може сматрати као непокретно имање; узалуд су га уверавали да он и на основу самога закона школскога мора једном напустити тај разред, он је остајао доследан своме мишљењу и управо и даље одлазио у исти разред. Најзад су професори дигли руке и стрпљиво очекивали да мој рођак дорасте за женидбу, те ће га ваљда то извући из школе.
НУШИЋЕВ ДРУГИ РОЂАК Други мој рођак опет, толико је заволео школу да се чак примио за фамулуса. Но један је ипак довео у неприлику и саме професоре. Три године свога школовања он је упорно ћутао. Било је професора који су били радознали да му чују глас, било их је који су изашли из стрпљења те га преклињали да каже ма шта. Професор математике, на пример, покушавао је чак да га очајно вуче за уши, не би ли пустио глас, онако отприлике као кад се притисне у дугме да би звоно зазвонило. Али је он и на то упорно ћутао, а професора гледао дрским погледом који је својствен мојој породици. Због тога његовога ћутања професори су били утолико више у неприлици што нису никако могли сазнати према којој грани науке он има склоности, а он је, види се, ћутањем то врло вешто прикривао.
ТОМ СОЈЕР Док су остала деца учила напамет изреке из Библије, (за једну плаву цедуљу требало је две изреке итд.), Том је до ових важних папирића дошао тако што је за њих трампио кликере, удице и друге керефеке. На часу читања Том је надрљао као несрећник. На часу земљописа претворио је језера у планине, планине у реке, а реке у континенте. На часу правописа урољао се на бебинским речима док дибидус није упрскао као ћуран мотку, те је морао другом да уступи колајну медаљу коју је са толико поноса већ месецима носио на грудима као знак одликовања за добар успех.
ПРЕУЗЕТО Покушаћемо да учење учинимо занимљивијим: - савет - примери - упутства - материјали за вежбање...